ON-LINE IZLOŽBA : SNEŽANA PETROVIĆ

SVET SPAŠEN OD BRODOLOMA  

Slikarstvo Snežane Petrović pripada krugu oniričkog i fantastičnog slikarstva. Povodom slika ove umetnice možemo govoriti o nekoj vrsti verističkog nadrealizma koji imponuje iluzivnim prikazivanjem predmetnosti i svojom fantastičnom domišljatošću. Tokom svog umetničkog bavljenja uljanom slikom, crtežom i grafikom, ova umetnica je uspela da stvori jedan samorodan vizuelni mit nestvarnih devojčica, harlekina, mađioničara, marioneta i velikih umetnika pantomime, kao svedoka prolaznosti i trošnosti ljudskog bića. U pitanju je slikarstvo koje konvencionalnim sredstvima tradicionalne figuralne umetnosti (trompe l' oeil) pruža iluziju vremenitosti i prostornosti. 

Poetsko-slikarska vizija Snežane Petrović smelo iskoračuje iz okvira moderne umetnosti i aktuelnog likovnog trenutka koji trči za svojim vremenom. Ona se oslobađa od okova i prisile novog i avangardnog po svaku cenu. U samom jezgru njenog slikarstva stoji zaokupljenost prizorom. A prizor je, zapravo, drugačije uobličena stvarnost. Prizor je ovde dat u zasenku tajanstva. Snežanini prizori predočeni su posmatraču osetljivog duhovnog i duševnog sastava u nekom stanju zaboravljenosti i hipnotičnosti. Zamrznuti u jednom kataleptičnom stanju između sna i stvarnosti, između literarno deskriptivnog i čisto likovnog. Na slikarskom polju skrivaju se zahuđeni svetovi koji sugerišu postojanje prostora intimnosti. „Dobro je živeo onaj ko je bio dobro skriven” — kaže se u baštinjenim spisima. Bog se krije u detalju piše Flober. Vizuelno pozorna, ova umetnica je upravo fokusirana na detalj, koji je kod nje slikarski očuđen. Ovde se radi o tome da detalj denotira realnost. Uprkos tome što nam predočava jedan fantastičan sadržaj, ono što se nalazi iza vidljivih stvari, Snežana Petrović se drži zbiljskog iskustva. 

Snežanina estetička vizija računa sa ljudskom figurom kao središtem kosmosa pri čemu jedna fantastična intuicija kod nje sve odlučuje. Na slici „Slučajna lovina pojedinca“ iz 2012. godine, ova umetnica iznutra sagledava aspekte ljudskih lica, ali i obrazina. Maska znači zaštitu, skrivanje, preobražaj, nebiće. Ovde maska simbolizuje tragičnu ili komičnu prirodu onih koji je nose. Uopšteno posmatrajući možemo razlikovati tri tipa maski: pozorišnu, posmrtnu masku (u kojoj se reintegriše smrt) i karnevalsku, obrednu masku. Kod Snežane Petrović susrećemo ovaj treći tip karnevalske maske. Njene ličnosti su se u tolikoj meri identifikovale i srasle sa svojim maskama da ih se više ne mogu osloboditi, niti ih strgnuti. Njihove maske postale su njihova lica. Zato njene maske ne skrivaju, već, naprotiv, otkrivaju različite mimičke konstelacije lica koja se iza njih skrivaju. 

Produbljujući i iz slike u sliku vizuelno bogateći svoj ikonografski svet, Snežana Petrović uspeva da iznađe nova rešenja, te da nas iznenadi nekim nepredvidivim dramskim odnosom. Na ovim slikama naglašena je mehanika dosetke i ironijske distance koja uspeva da nas prodrma humornom slojevitošću i sposobnošću estetskog upravljanja apsurdom. Slikarsko polje izgrađeno je na začudnom, ali veoma promišljenom raspoređenju figura, pri čemu prostor na njenoj slici više doživljavamo kao metafizičko otelovljenje, nego kao konkretnu realnost. U tom prostoru, po nalogu jedne duboko lične topografije, smeštena je jedna bajkovita, dekorativna infrastruktura. 

Snežanine ličnosti su devojčice koje još nisu dospele da budu žene. Te gotski gracilne devojke zaustavljene u nekoj začaranoj ukočenosti, zaključane u svoj još nedoživljeni eros, u svojoj mesečarskoj nedodirljivosti šire oko sebe fluid neke tankoćutne zamišljenosti i posvećene svečanosti. To su nestvarne devojčice utonule u neku svoju pramisterioznost, osamljene pred spoznajom erotske slasti. Arkanistički tajanstvene, one nas uvode u svet ženskih čari i erotskog kosmizma. One bude sećanje na svet Leonore Karington, Remedios Varo, Lenor Fini i Mari Lorensin. 

Snežana Petrović, „Narator velikog sna” (2013.), ulje na platnu,  80×140 cm

Snežana Petrović svoju sliku gradi iz sfere realija, predmeta, artefakata. Ona na svom slikarskom polju bogati i uskladištuje predmetni rekvizitarijum: dirižabli, marionete, morski konjici, klauni, akrobate, velosipedi, barke, gnezda smeštena na glave ljudi. Riba, element vode i sredstvo objave svetog znanja često je ovde prisutna, upućujući na svu delikatnost njenog simbolizma. Ona se nesumnjivo dovodi u vezu sa rađanjem, sa kružnim obnavljanjem, te sa plodnošću i blagostanjem. Takode prisutan je i morski konjic, plemenita životinjica, simbol vernosti i igre koja, kako je to govorio Salvador Dali u svojoj maloj glavici krije velika znanja o kosmosu. Sve te figure i simboli su na slici Snežane Petrović zapravo figure i simboli u kontekstu. Izvan vulgarizovane literarne deskripcije ovde se istražuje ta mistična veza između predmeta, ljudskih figura i vremena. Diskurs Snežane Petrović jeste diskurs znaka i simbola. U pitanju je sistem simbola koji se teško do kraja može akceptirati. On je okrenut mitološkom imaginiranju, figuriranju i simboliziranju, te jednom unutrašnjem svetu koji je, po prirodi stvari, teško uhvatljiv. Jedna autentična unutrašnja mentalna scenografija na slikarskom polju Snežane Petrović dovedena je u opseg vidljivog. Ovu umetnicu zanima ikonička sinteza svih elemenata na slici koji se stapaju u tihu harmoničnost i kontemplativnu sabranost. Ima na Snežaninim slikama čudovišno smirenim, sabranim i magijski sugestivnim nečeg od „transcendentalizma gotskog sveta iskaza“ (Vilehelm Voringer). Na njenim platnima oživljava svet snova, podsvesti, čulnosti i erotskog fantomizma. 

Dokle doseže zrenje imaginacije Snežane Petrović na najlepši način potvrđuje njena slika „Pegazov grad“, na kojoj je čitav jedan grad pretvoren u korablju koju nosi Pegaz. Ova umetnica pretvara grad u scenski prostor u kome su ohlađene neke zaboravljene svetkovine. Grad pronalazi svoj identitet u tim svetkovinama. Na njenoj slici i gradovi putuju. Umetnica time želi da nas podseti da je čovek u našoj metafizičkoj tradiciji homo viator, Biće Puta, Večni Putnik i Božanski Glasnik vođen onom izrekom „Navigare necesse est, vivere non est“ — Živeti nije nužno, a putovati se mora. Uz „Pegazov grad“ ova umetnica naslikala je desetine impresivnih slika od kojih valja pomenuti: „Predstava za jedan groš“, „Prevelika očekivanja od drvenog alhemičara“, „Ona koja stvara vetar“, „Ekspedicija u snove jednog šaptača“ ili prekrasni mali triptih „Godiva“. 

Snežana Petrović, „ Igrarijum“ (2016.), ulje na platnu, 80×60 cm

Jedne prilike, Đorđo De Kiriko rekao je da „ima više zagonetki u senci čoveka nego u svim religijama prošlosti, sadašnjosti i budućnosti“. Kao i kod De Kirika, i kod Snežane Petrović devojka je zatočenik svoje senke. To na najlepši način potvrđuje slika „Ona koja stvara vetar“ na kojoj se ženska figura odmerava sa dubinom sopstvene osamljenosti. Oko nje su lastavice ostavljene i osamljene u vremenu i prostoru, jednako koliko i čovek. 

Najveću vrednost ovog slikarstva vidim u sintezi i ravnoteži između vizije i slikarskog izraza, između bogate fantastične imaginacije i estetike. Snežana Petrović nam je ponudila svoju individualnu mitologiju te jedno estetizirano ustrojstvo koje ide od grotesknog ka dubljem sadržinskom jezgru. Pred nama su slike uravnotežene, otmeno utančane, nežnih lazura, tananih kolorističkih valera i srećno pronađene scenske ravnoteže. Sve je na Snežaninom slikarskom polju skladno i svečano, bogato simboličkim implikacijama, prevučeno jednom subjektivnom, feminilnom spiritualnošću. Figure i predmeti su precizno vizuelno osmišljene. Koncentrisanost u rasveti i tonsko harmonizovanje slike na kojoj se vodi razgovor „estetičkih valera“ dovodi u vezu Snežanu Petrović sa njenim velikim predhodnicima iz porodice metafizičara i zagraničnih prostora: tu pre svega mislim na Baltusa (na maloletnu čulnost njegovih devojčica), zatim na Pavela Filonova i već pomenute slikarke nadrealističke veroispovesti.

Snežana Petrović ne slika jednu unapred zadanu uobrazilju, već njena imaginacija ide prema onom realitetu iza pojavnog, kome ova umetnica daje istinitost. Iza njenog tihog i nepomičnog sveta zaumnog i somnambulnog, iza njene angeologije i simbolističke ikonografije stoji neka nama nepoznata, ali svakako jaka i sabrana ezoterijska misao koja prodire u samo srce osamljenosti čoveka u kosmosu.

^{Dragan Jovanović Danilov}